I tako...
Ti samo odeš. Napustiš me u nekom danu, mjesecu, stoljeću. Ostavljaš vihore riječi i stanja i nikad se ne okrećeš. Ja peglam košulje i vezem svilom maramice, jer ko zna kad ćeš ponovo da se pojaviš. U našem malom tajnom životu na rubu. Plašim se da me nećeš naći i kad jednom dođeš, da me nećeš prepoznati, da će odveć vremena proći. Plašim se da smo propustili trenutak kad se dvije sudbine vežu i stvrdnjavaju u ploču koja će trajati duže od našeg najdužeg trajanja. Plašim se, opet, a rekao si da je moj strah jedini zid koji ti nikad nećeš moći preći.
